Mehanizmi odbrane su psihološka sredstva odnosno strategije suočavanja kojima se osoba štiti od neprijatnih osećanja. Već neko vreme obrađujem različite psihološke mehanizme, pisala sam o Racionalizaciji, Intelektualizaciji, Projekciji i Potiskivanju.

Danas ćemo pričati o mehanizmu odbrane koji se zove idealizacija. U pitanju je jedan od ređe obrađenih mehanizama odbrane, s jedne strane smatran i manje interesantnim, međutim, ja verujem da itekako ima svoje mesto, posebno u psihoterapijskoj praksi i da je bitno da ga razumemo.

Idealizacija podrazumeva kreiranje idealnog utiska o nekoj osobi, sebi samom, predmetu ili mestu uz isticanje njihovih najpozitivnijih kvaliteta, dok se negativni potpuno zanemaruju.

Najčešće idealizujemo ljude kojima se divimo – članove porodice, partnere, slavne ličnosti, i pri tom nalazimo izgovore za njihove neuspehe, kako bismo sliku o njima zadržali visoko u svojoj glavi. Postoji tendencija da osobe od autoriteta idealizujemo, pogotovo one koje su nam važni i trebamo njihovu pomoć, kao što su lekari, profesori, psihoterapeut..

Ponekad se dešava da ljudi idealizuju prošlost, naglašavajući kako je to bilo “srećnije vreme”, ali pritom potpuno zanemaruju sve teške situacije u kojima su se nekada nalazili kao i sve loše stvari koje su ostavili iza sebe. 

Kada nekoga idealizujemo, mi tu osobu ne vidimo realno, i samim tim se može desiti da sebi oduzimamo neke karakteristike koje projektujemo na njih. U tim situacijama se dešava da kada napravimo neki pomak mi smatramo da je to zbog “čarobnog drugog”, a ne zbog nas samih. Druga stvar koja je problematična u tome je što ako ta osoba koju smo idealizovali uradi nešto što je van te naše idealne projekcije o njima, otvoriće se vrata za isplivavanje druge strane idealizacije a to je devaluacija. U tim situacijama se razočaramo u njih, smatramo da nisu dobri, da ne valjaju, što može ići dotle da imamo tendenciju da tu osobu potpuno odbacimo ako iskače izokvira idealne slike.

Iz svega ovoga možemo da zaključimo da se devaluacija koristi kada osoba sebe, drugu osobu ili objekat doživljava kao potpunu grešku, bezvrednu ili kao preteranu negativnu.

Psihoanalitičar Erih From je u svojim delima opisivao pojam “čarobnog pomagača” koji nam može jasnije približiti i pojasniti kako mehanizmi idealizacije funkcionišu i kako mogu funkcionisati u terapijskom kontekstu.

Naime, From je opisao da se “čarobni pomagač” često personifikuje od strane osobe koja je sklona idealizaciji, te stvarnu osobu doživljava kao boga, kao načelo, obdarujći je čarobnim svojstvima. Proces personifikovanja “čarobnog pomagača” često se može videti u stanjima zaljubljivanja. Očekivanja koja zaljubljena osoba ima od stvarne osobe koju doživljavaju kao “čarobnu” su zasnovana na obmani, tako da je neminovo da se desi razočarenje kada ta očekivanja nisu ispunjena, odnosno onda kada upozna osobu kakva zaista jeste – sa njenim stvarnim kvalitetima i manama.

Neki ne mogu da podnesu to razočaranje i odmah kreću dalje u potragu za novim, od kojeg se očekuje da ispuni sve nade vezane za čarobnog pomagača/ osobu, a neki se povuku.Osoba ne uviđa da neuspeh ne proizilazi iz toga što nije odabrala dobrog “čarobnog pomagača”. Taj neuspeh je posledica čovekovog pokušaja da manipulisanjem nekom magičnom snagom stekne ono do čega može doći samo vlastitom spontanom aktivnošću. 

Kao što je slučaj i sa ostalim odbrambenim mehanizama, mnogi ljudi nisu svesni da se koriste devaluacijom i idealizacijom. To čine podsvesno kao način da se zaštite.

Poenta ovih tekstova i jeste dovođenje ovih pojmova u svest, kako bi osoba koja se prepoznaje u ovim obrascima mogla da preispita situaciju i potencijalno pruži sebi priliku da iskusi odnose van mehanizama. Ukoliko vidite da ste idealizovali terapeuta, partnera ili drugu značajnu osobu, zastanite, primetite da su i oni samo ljudi i da moraju imati neke mane, da je to sasvim okej i da ne znači da vam ne mogu pomoći ili biti tu za vas. Svest je uvek prvi korak u prevazilaženju i zato čitajte, istražujte i donosite svetlo u predele koji su nekada biti potpuno tamni.