Mehanizmi odbrane predstavljaju određene obrasce kojima pribegavamo kako bismo sačuvali svoj ego od neprihvatljivih elemenata stvarnosti ili nepomirljivih delova nas samih. Uloga ovih mehanizama je kao što im i ime govori, odbrambena, odnosno zaštitna, iako na duže staze gledano kada se svede računica, njihovo delovanje nam više šteti nego koristi, mehanizmi odbrane su nam ipak neophodni. Oni nam omogućavaju da u svom tempu prihvatamo stvarnost, sebe i svoju poziciju u stvarnosti koja nas okružuje.
Ranije je bilo reči o nekim mehanizmima odbrane kao što su projekcija i potiskivanje, ovi mehanizmi su česti i dok je projekcija prema određenim shvatanjima primitivniji mehanizam odbrane, potiskivanje spada u malo zreliji mehanizam. U grupu zrelijih mehanizama odbrane spada i intelektualizacija, primitivniji mehanizmi pružaju kratkoročno olakšanje, dok zreliji i kompleksniji mehanizmi imaju ne samo perfidniji vid delovanja i teže ih je uočiti kao to što jesu, već imaju i dugoročnije dejstvo.
Intelektualizacija predstavlja najprostije rečeno preterano razmišljanje o nastalom problemu, umesto suočavanje sa emocijama koje je problem prouzrokovao. Ovaj mehanizam je specifičan oblik izolacije, osoba se udubljuje u analize svih mogućih aspekata problema, pokušava da dopre do srži razumevanja problema, kako bi na taj način izbegla suočavanje sa neprijatnim emocijama.
Međutim, iako poznavanje problema sa kojima se osoba suočava može umanjiti strah od samog problema, ovaj mehanizam ne može da nadomesti potrebu za emocionalnom obradom. Bolne emocije nastale u odnosu na „okidač“ bile one strah, osećaj bespomoćnosti, tuga, bes, se nalaze u osobi, one samo nisu doživljene.
Ovako pozicionirane emocije stvaraju pritisak koji može biti uzrok drugih problema u vidu psihičkih i fizičkih poremećaja. Dodatni problem potom nastaje jer ne vidimo uzrok problema, odnosno potisnute emocije, jer ih držimo „u mraku“.
Upravo zbog ovako perfidnih mehanizama neophodno je da jačamo svoju sposobnost proživljavanja emocija i da malo po malo, krećući se od manje neprijatnih emocija do onih neprijatnijih, kroz iskustvo, jačamo uverenje da smo sposobni da proživimo i svoje negativne emocije i da su na kraju dana i one prihvatljive.
Otključavajući sposobnost emotivnog doživljaja, mi ne otvaramo samo vrata negativnim emocijama već i onim pozitivnim i omogućavamo sebi da ih iskusimo u punom kapacitetu.
