Kada pomislimo na depresiju, pomislimo na simptome kao što su bezvoljnost, manjak energije, nedostatak motivacije, tuga, osećaj bespomoćnosti i beznađa, na prvi pogled bes se i ne uklapa u tu sliku. Bes sa sobom nosi energiju koja je na drugoj strani skale, pre svega bes predstavlja visok intenzitet energije, a depresija nedostatak iste, pa kakve onda veze ova dva naizgled suprotna stanja imaju?
Možemo razlikovati dva mehanizma povezanosti depresije i besa. S jedne strane bes može biti pokrivna emocija za depresiju, dok sa druge neispoljeni bes može biti uzrok nastale depresije.
Bes kao pokrivna emocija za depresiju
Vrlo često kod osoba čije ponašanje karakteriše neraspoloženost, ljutnja, bes, pa čak i agresivni napadi prema sebi i drugima glavni, skriveni uzrok zapravo je depresija. Bes je poslednji mehanizam odbrane od suočavanja sa depresijom. Depresiju karakteriše osećaj beznađa i bespomoćnosti, bes zapravo predstavlja pokušaj da sebe ne doživljavamo kao bespomoćne. I u svakodnevnom životu, kod ljudi koji ne pate od depresije, često ako bismo zagrebali malo dublje ispod ispoljenog besa, shvatili bismo da je on samo pokrivna emocija za tugu, između ostalog jer nam je na neki način i lakše i društveno prihvatljivije da ispoljimo bes, nego tugu, koja nas stavlja u ranjivu poziciju. Kako je uzrok tuge najčešće doživljaj neke povrede, napada, jasno je da je jako izazovno dopustiti sebi ranjivost u takvim trenucima, iako bi to za nas bilo najzdravije.
Neispoljeni bes kao uzrok depresije
Kako bismo uspostavili balans u mentalnom zdravlju i ostvarili autentično postojanje neophodno je da možemo da ispoljimo sebe na što bolji način. Kako bismo to uspeli neophodno je da znamo šta je to što želimo da ispoljimo, kao i da osećamo slobodu da taj sadržaj i ispoljimo. Kada postoje potisnuti neispoljeni sadržaji moguće je razvijanje stanja koje karakteriše nedostatak motivacije, energije, depresije. Bes je jedno od osećanja koja se najčešće potiskuju. Moguće je da smo iskusili posledice besa ljudi iz svog okruženja i tako stvorili sliku o besu kao o nečemu štetnom i destruktivnom, nečemu što pre svega povređuje ljude. Bes je i društveno nepoželjno stanje, stoga smo od malena podsticani da se ne ljutimo i ne besnimo. Na ovakav način stvaraju se zabrane za ispoljavanje besa, međutim biti besan i ispoljiti bes, kao i delovati štetno u odnosu na taj bes dve su različite stvari. Ako akumuliramo bes u sebi, trpimo ga ili čak nismo ni svesni, pre svega bes se može odraziti štetno po nas ili po naše okruženje, ako naglo eskalira, a mi nismo naučeni da na zdrav način ispoljimo bes ni bes „nižeg intenziteta“. Neispoljeni bes može se odraziti razvijanjem besa prema sebi i dodatnom krivicom pri prepoznavanju osećaja besa što nas baca u vrtlog gde bes hrani krivicu, a krivica bes što se na kraju može manifestovati depresivnim stanjima. Takođe zbog jake uvezanosti psihičkih stanja i fiziologije organizma, potisnuti bes može izazvati mnoga fizička oboljenja.
Kako pristupiti rešavanju ovih stanja?
Rad na uzrocima depresije, pružanje i traženje pomoći predstavljaju korake ka ozdravljenju, neće nestati spontano i oni ne mogu biti večno potisnuti. Kada se susretnemo sa uzrocima svoje depresije, naučimo da na pravi način proradimo i ispoljimo svoja autentična osećanja, razumećemo da čak i depresija može imati razvojnu ulogu u našem životu, samim tim lakše ćemo se sa njom suočiti. Kao što je i fizička bol neprijatna i ona ima svoju zaštitnu funkciju, a to je da nas upozori na ranu i na lečenje koje je neophodno što pre sprovesti. Iako je teško gledati na depresiju kao na nešto što između ostalog može biti i dobro po nas, upravo ova perspektiva pruža nam priliku da depresiju – ne pobedimo, nego iskoristimo za sopstveni razvoj i oduzmemo joj strašan prizvuk koji je stekla. Društvena stigma koja prati depresiju sve je manja, ali i dalje postoji, zato je bitno naglasiti da kao što nije sramota ispoljiti svoja osećanja, isto tako nije sramota ni zatražiti pomoć.
