Da li vam rečenica “Ovo mi pada jako teško i osećam da je potrebno da odustanem” zvuči poznato? Ako ne iz ličnog iskustva, onda su velike šanse da ste čuli kako je neko izgovara. Ovo je postalo toliko često jer čitav koncept “slušanja unutrašnjih osećaja jer nas ona vode ka onome što je dobro za nas” nosi sa sobom veliki rizik od potpunog predavanja i potčinjavanja tim osećajima. I na taj način doživljavanju discipline kao loše i ograničavajuće.

Međutim, mnogi koji se vode isključivo time, zaboravljaju da je samodisciplina zapravo neophodni element za istinski srećan i ispunjen život.

U ovom tekstu razgraničavamo šta je samodisciplina, kakve nam koristi donosi i kako da je ojačamo ili izgradimo.

Šta je Samodisciplina?

Kada za nekoga kažemo da je samodisciplinovan, to znači da ta osoba svesno upravlja svojim emocijama, mislima i telom, tj. da svesno donosi odluke koje su korisne za nju.

Ovo svesno upravljanje možemo da posmatramo kao sposobnost da donosimo objektivnu odluku, koristeći signale i informacije koje dobijamo od naših emocija, misli i tela, odnosno od “unutrašnjih osećaja”.

Dakle kada imamo disciplinu, imamo kontrolu nad sobom: sposobni smo da odredimo uticaj spoljašnjih i unutrašnjih informacija koje dolaze do nas, i da na osnovu njih (ali ne slepo ih slušajući) upravljamo sobom i reagujemo. Drugim rečima, samodisciplina nam omogućava da nas ne kontrolišu naše emocije, misli i osećanja već da ih promatramo i zaključimo šta je zaista korisno za nas a šta ne. Više o tome kako možemo da nezavisno promatramo svoje emocije i misli pročitajte OVDE.

Sa druge strane, ako nismo samodisciplinovani – dozvoljavamo spoljnim faktorima da određuju naše reagovanje i donošenje odluka. I tako smo na milosti naših emocija, misli i telesnih potreba. Dakle, osoba koja nije samodisciplinovana prepušta se u potpunosti kontroli emocija, umesto da ih koristi kao izvor informacija pomoću kojih bi donela odluku. Kao kada bismo koristili kompas da nam govori kuda treba da idemo, a ne radi dobijanja informacija na osnovu kojih svesno razmatramo i odlučujemo o tome da li je taj pravac dobar za nas.

Potrebno je da napravimo razliku između osluškivanja sopstvenih misli i osećanja tako da ih razumemo kao informacije koje nam pomažu da donesemo odluku, a ne kao naredbe koje su nužno dobre za nas i koje nas odvraćaju od ostvarenja neke namere svaki put kada se u nama pojavi otpor.

Otpor – saveznik ili protivnik?

Ne možemo pričati o samodisciplini a da ne definišemo otpor i njegov uticaj na nas.

Tako, kada kažemo da je neko samodisciplinovan podrazumevamo da ta osoba može da istraje u svojoj nameri bez obzira na to kako se oseća u određenim trenucima. Dakle, može da uradi ono što je potrebno za ostvarenje njenog cilja, čak i ako to podrazumeva teškoće, napore i otpor nekog dela njene ličnosti. Na osnovu ovog razumevanja, možemo da zaključimo da samodisciplina, pored upravljanja sobom, zahteva i sposobnost da istrajemo uprkos otporima i porivima da odustanemo.

Kada kažemo “otpor” mislimo na sve ono što može uticati na našu istrajnost. Tako otpor može doći spolja ili iznutra ili sa obe strane.

Na primer, zamislite da ste se dogovorili da se vidite sa prijateljem. Ali u međuvremenu, možda baš tokom tog dana, shvatite koliko napora to viđanje zahteva – potrebno je da se istuširate, odaberete šta ćete obući, obučete i onda kroz gradsku gužvu stignete do prijatelja. Sve te misli o teškoćama mogu postati otpor koji deluje u suprotnom smeru od vaše prvobitne namere.

U toj situaciji, nedisciplinovana osoba će reći “Osećam da ne bi trebalo da odem.” i otkazati sastanak. Postupajući u potpunosti u skladu sa svojim trenutnim emocijama i bez razmatranja o posledicama te akcije ili o tome da li je to zaista dobro za nju.

Sa druge strane, disciplinovana osoba će uzeti te emocije otpora u obzir, ali će razmotriti da li su one u skladu sa pravim vrednostima i onda uložiti svoju energiju u razrešenje, kako bi donela najbolju odluku za sebe. A to će možda značiti i odlazak na sastanak uprkos teškoćama koje to zahteva.

Dakle, otpor je samo signal koji nam govori da nam nešto ne prija. Nekada nam taj signal pokazuje da imamo mišljenje koje nam možda više nije korisno, ili da je pokrenuta određena trauma. A nekada je neophodno da iskusimo taj nelagodni osećaj kako bismo ostvarili nešto što nam je važno.

Zašto nam je Samodisciplina neophodna?

Kada nemamo disciplinu, veoma je moguće da ćemo pogrešno razumeti ove signale i smatrati da oni automatski znače da treba da odustanemo ili drastično promenimo nameru. Na ovaj način, osobe se poistovećuju sa svojim otporom i sklone su podređivanju spoljašnjim uticajima. Evo jednog primera za to: Zamislite da želite da završite fakultet. Naravno, biće dana kada će vam sve ići od ruke, ali biće i onih kada ćete se osećati loše i teško. Recimo kada vas pozovu u izlazak, a vi morate da učite. Sada zamislite da se to dešava određeni vremenski period – dugo se osećate loše, pa na kraju odlučite da se prepustite emocijama, prekinete učenje i izlazite kada god vam “unutrašnji osećaj” kaže da ćete se tako osećati bolje. Sve dok potpuno ne odustanete od fakulteta.

Kod ove i sličnih situacija je specifično to što kada dozvoljavamo da emocije upravljaju našim postupcima, zapravo znači da se odričemo svesnog donošenja te odluke. A ono što je potrebno da uradimo jeste da razumemo da samo zato što nešto trenutno pruža dobar osećaj, ne znači da je zaista dobro po nas.

Važno je da kada čujemo “pratite svoju strast” ili “slušajte svoj unutrašnji osećaj” to nam ne govori da odustajemo od svojih namera u trenucima kada nam donose nelagodu. To takođe ne znači da je sve što osećamo pravilna, objektivna refleksija onoga što se stvarno dešava; niti da “unutrašnji sistem” treba da upravlja našim životom.

Zapravo, samodisciplina ide ruku pod ruku sa praćenjem svoje strasti i slušanjem unutrašnjih osećaja. Ali, kako bi oni funkcionisali skladno potrebno je da razumemo da nam emocije, misli i telo daju informacije koje su bitne ali nisu nužno tačne. I upravo zato naša svest mora odlučiti šta je zaista dobro za nas.

Samodisciplina radi za nas

Mnogi imaju negativan stav prema disciplini jer smatraju da ne možemo biti disciplinovani, a da nešto ne izgubimo. Uvereni su da kako bi bili disciplinovani moraju izdati neki deo sebe, najčešće onaj koji ih u toj disciplini i sprečava. A zapravo je suprotno – odbijanjem samodiscipline, izdaju sebe i napuštaju korisne namere koje bi mogli da ostvare. Više o napuštanju sebe i ponovnom građenju poverenja u sebe možete pročitati OVDE.

Disciplina podrazumeva da radimo sa otporom, ne protiv njega. Raditi sa otporom znači da postanemo svesni uzroka njegove pojave. Odatle je potrebno da ga razrešimo kako bismo napravili svesnu odluku koja je zaista u našem najboljem interesu. I to tako da cela ličnost odobri našu nameru da istrajemo čak i ako to znači momente nelagode.

Takođe, važno je da shvatimo da “ovo mi ne prija” nije jedino što uzimamo u obzir pri donošenju odluke. To jeste crvena zastavica tj. signal, ali je i samo to – uzbuna, ne naređenje. Na nama je da otkrijemo šta ta poruka znači i zašto je tu. Da ne reagujemo kako nam ona kaže, već da istražimo njene uzroke i shvatimo da je nekada potrebno da radimo nešto što nam pada teško jer nas to vodi ka ostvarenju nečega što želimo.

Sama reč “disciplina” u gotovo svakome od nas budi ono što smo još u detinjstvu naučeni da doživljavamo kao disciplinu. A to su kazne, batine i razne druge negativne konotacije. Zapravo, ne razmišljamo o njoj kao načinu izražavanja ljubavi prema sebi.

Takođe, poslednjih godina, posebno su se razvili pokreti nežnosti i empatičnosti prema sebi. I mnogi su praktikovanje ljubavi prema sebi doživeli kao potpuno napuštanje samodiscipline i prepuštanje emocijama. Zato je bitno da razgraničimo šta ona stvarno podrazumeva. Dakle, disciplina ne isključuje empatiju prema sebi, već zapravo uzima u vid našu celovitu ličnost, različite potrebe i težnje kako bi sve to skladno funkcionisalo u našem najboljem interesu.

Kako bismo u potpunosti razumeli i primenili znanja o samodisciplini – u narednom tekstu razgovaraćemo o načinima za jačanje samodiscipline. Čitamo se i sledećeg utorka 🙂