U psihologiji i psihoterapiji, u različitim pravcima, dugo se promatrala dihotomija tela i duha tj. tela i psihe. Tako su neki pravci držali stav da su telo i psiha odvojeni, neki su potpuno zanemarivali ovaj aspekt ili zagovarali druge teorije o njihovoj nepovezanosti.

Međutim, poslednjih godina tema psihe i tela postaje sve relevantnija i teži ka integrativnom pogledu. Naravno, ovo je rezultat toga što psihoterapijski pravci sada teže tome da se integrišu, sjedine znanja i informacije koje su prikupili i formirali kroz vreme i iskustvo. Telo postaje sve važnija tema u psihoterapiji i dolazi do ekspanzije integrativnih telesnih psihoterapijskih pravaca.

Tako sam i sama završila tradicionalne, tj. standardne psihoterapijske edukacije i u poslednjih par godina počela aktivno da se edukujem za telesni aspekt psihoterapije, tj. za integrativnu telesnu psihoterapiju. I to upravo jer sam u praksi, a negde i u teoriji, uvidela da je telo zaista neodvojivi deo psihe.

Zato želim da u ovom tekstu porazgovaramo upravo o važnosti dobrog odnosa sa sopstvenim telom.

Šta je implicitna telesna memorija?

Jedna od osnovnih stvari koja nam govori koliko je telo važno jeste upravo implicitna telesna memorija.

Naime, telo ima sopstvenu memoriju i to je najlakše da razumemo na sledeći način. Hajde da zamislimo da se osećamo potpuno normalno i nemamo nikakave misli u vezi sa nekom situacijom. A onda, odjednom, kada dođemo u tu određenu situaciju, osetimo nervozu u telu, jače lupanje srca, znoje nam se dlanovi. Drugim rečima – imamo reakciju tela koja signalizira da ta konkretna situacija okida nešto što se nalazi u našoj memoriji tela.

Isto tako, u raznim vežbama i na radionicama koje radimo u okviru telesne psihoterapije, zaista možemo da vidimo kako sve telo reaguje.

Piter Levin je napravio veliki bum i prodor u ovu temu osnivajući “Somatic experiencing” koji predstavlja jedan vid nadogradnje za psihoterapiju. Ovaj pristup direktno radi sa telom i govori koliko je toga zaglavljeno u našem telu. I da je, ukoliko je nešto zaglavljeno u telu i telesnom procesu, važno da se kroz telesni proces to nešto i oslobodi.

Telo je uvek uz nas

Čak i kada ostavimo različite pristupe po strani, i prosto zdravorazumski razmišljamo o našem životu, shvatamo da je odnos sa telom jedini koji ćemo imati do kraja svog života, u svakom trenutku. Baš zato je izuzetno važno da ovaj odnos ne zanemarujemo, već da na njemu radimo, gradimo ga i imamo što je moguće svesniji i odgovorniji kontakt sa telom.

Razgovori sa telom

Telo nam šalje različite signale; od naših potreba kao što su žeđ, glad, potreba za snom, za seksualnošću, preko različitih signala iznutra kao što su bolovi, stezanja koji nam govore da je potrebno da obratimo pažnju na neki organ i da se nešto dešava u našem telu. Takođe, kada konzumiramo određenu hranu telo nam šalje poruku da li nam je to prijalo ili ne.

Osim toga, u telu se naravno nalaze i brojni psihološki odgovori. Na primer, sedimo sa nekim i normalno razgovaramo, ali u telu osećamo određenu dozu nelagodnosti i neprijatnosti. To je signal da se možda nešto dešava u tom odnosu što bi trebalo da preispitamo ili da dodatno istražimo sebe u vezi toga.

Kako da se povežemo sa telom?

Kao što smo već rekli, povezanost sa telom je jako važna jer je telo jedini saputnik koga ćemo imati do kraja života. To je jedini odnos u kojem smo zauvek. Srećom, možemo graditi taj odnos sa telom kroz najrazličitije tehnike.

Naravno, prvo ćemo navesti telesnu psihoterapiju koja nam puno pomaže da naučimo kako da se povežemo sa telom, da pravilno i bezbedno uradimo ekspresiju zaglavljenih telesnih senzacija.

Ali, postoje i tehnike koje možemo sami primenjivati. U našem Izazovu 21 dan Povezivanja sa telom, opisane su neke od njih. Pored tamo navedenih, postoji još raznoraznih tehnika – od onih koje trenutno umiruju nervni sistem i pomažu da otpustimo anksioznosti i tenzije, do tehnika koje otpuštaju zaglavljene senzacije i traume u telu. Zatim različite tehnike povezivanja, uzemljivanja itd.

Takođe, sama svest o tome da naše telo šalje signale, i da možemo da ih čujemo i nešto dobijemo iz njih, jeste prvi korak ka građenju odonosa sa telom. Drugi korak je naravno osluškivanje tih signala i upoznavanje sa njima. A treći je ispunjenje tih signala i ostvarenje konzistentne saradnje sa telom.

Ono što me jako raduje jeste da je, od nedavno, o značaju tela u psihoterapiji počelo više da se priča na dominatnoj psihološkoj sceni. Lično smatram da je ova tema izuzetno važna, te ćemo sigurno i u budućnosti kroz blog, Instagram i Fejsbuk nastaviti ove razgovore.

Pored toga, svako od nas može da doprinese tako što će dodatno isticati ovu temu na svojim kanalima, blogovima, društvenim mrežama. Ovaj tekst je samo uvod u Telo u psihoterapiji, a nadalje ćemo pričati puno konkretnije o samim tehnikama i tome šta i kako možemo sa telom.

Kako vam se dopada ova tema? Pišite svoje sugestije, komentare, ideje ♡