Sindrom praznog gnezda je slikoviti izraz za fenomen koji se dešava kada deca napuštaju porodični dom i krenu da se osamostaljuju, usled čega roditelje može preplaviti osećaj tuge i doživljaj gubitka smisla.

U savremeno doba stvari su postavljene tako da ispada da roditeljska uloga nije nešto što je intuitivno, već da ona zahteva određena posebna znanja i napore, takođe stvara se i posebna kompetitivnost u sferi roditeljstva. „Uspešnost“ deteta postaje ogledalo uspešnosti roditelja, privatni život postaje sve javniji i „merenje“ uspešnosti dece, a prevedeno, samim tim i uspešnosti u roditeljstvu nikada nije bila očiglednija, ovo stvara ogroman pritisak na roditelje. U ovakvim uslovima i pod nerealinim očekivanjima, nije retko da roditelji većinu svojih napora i ulaganja usmere ka deci i njihovim životima.

Ljudska bića su tokom detinjstva jedna od najranjivijih i najzavisnijih stvorenja na planeti zemlji i kao takvima, sasvim je normlano da pogotovo u ranom detinjstvu roditelji podrede svoje potrebe detetovim. Međutim kako dete raste poruka koju treba da mu kao roditelji šaljemo jeste, da je ono sposobno za samostalan život, za brigu o sebi i svojoj okolini. Ako se roditelji previše ulažu, projektuju u život deteta, detetove uspehe i neuspehe, što je kako smo naveli sve više zastupljeno, i ako ne sagledavaju svoje potrebe, može doći do velikih problema u dinamici ovog odnosa i individualnom funkcionisanju i roditelja i deteta.

Kada nastupi period detetovog osamostaljivanja, roditelji koji su zapostavili svoj partnerski odnos, socijalne kontakte, poslovne ciljeve, hobije i ostale važne potrebe, mogu iskusiti osećaj velikog gubitka i besmisla. Poruka koja se tada najčešće, nesvesno, šalje detetu može biti da je ono nespremno za samostalan život, osuđeno na propast, ugroženo i da je svet nebezbedan. Ako se ovakve poruke šalju duži period, to može ostaviti štetne posledice po psihu deteta, detetovu veru u sebe ali i poverenje u svet koji ga okružuje.

Karakteristika svakog sistema, pa tako i porodičnog jeste da se održi. Menjanje uloga članova porodice dovodi do dizbalansa sistema, međutim ne predstavlja svaka promena sistema pretnju po njegovo urušavanje. Promene u sistemima su neminovne i neophodne kako bi se stupilo u dalji razvoj. Stoga je ključno, prevenirati ovakve fenomene, ili ako su već nastali, osvestiti ih. To će se postići tako što će roditelji razumeti i prihvatiti značaj ulaganja u sebe, u svoje vreme, percipiranje i ulaganje u svoje potrebe. Iako je to mnogim roditeljima izuzetno izazovno i doživljavaju to kao sebični akt, briga o sebi je nešto najlepše i najkorisnijije što mogu pružiti i sebi ali pre svega svom detetu u periodu osamostaljivanja.