Razgovor čini osnovu psihoterapijskog procesa, ali razgovor je nešto što čini i osnovu svakog drugog odnosa. Deluje da ponekad zanemarujemo važnost razgovora i mogućnosti njegovog pozitivnog uticaja, kao i da ne obraćamo pažnju na to kako se u razgovoru ophodimo i kako se prema nama ophode.

Nije tajna da je razgovor vrlo blagotvoran sam po sebi. Ono što razgovor čini takvim jeste što on predstavlja čin deljenja. Kada smo uključeni u iskren i otvoren razgovor mi delimo našu stvarnost sa nekime i tako jačamo osećaj da smo prihvaćeni i da je naše viđenje sveta prihvatljivo i podeljeno. Čak i kada se sa nekim ne slažemo, sama činjenica da je naš doživljaj sveta nešto što možemo da iznesemo van nas samih jeste jedna jačajuća aktivnost.

Deljenje problema sa nekime u koga imamo poverenja može uticati na smanjivanje pritiska oko problematične teme i može nas dovesti u priliku da iz nove perspektive i „hladnije glave“ sagledamo situaciju. Vrlo često rešenje problema nije ono što tražimo u razgovoru, već prihvatanje, prihvatanje naših osećanja kao validnih, prihvatanje naše perspektive. Kada u razgovoru postignemo ove ciljeve, mnogo lakše će se pristupiti rešavanju problema ako je to moguće i što je još bitnije, uz ovakav pristup smanjuju se šanse za ponavljanje grešaka, smanjuje se frustracija u kontaktu sa narednim problematičnim situacijama i jača se poverenje u odnosima, što samo po sebi gradi zdravu rezilijentnost u izazovima.

Većinu psiholoških pritisaka stvara neispoljeni sadržaj, kako ka svetu, tako i pre svega prema nama samima. Kada poruka koju dobijamo iz okruženja sa kojim komuniciramo jeste poruka zabrane, poricanja našeg doživljaja stvarnosti i osećanja, tada ćemo „nepoželjni“ sadržaj odbacivati i potiskivati i tako samo dodatno komplikovati svoje stanje.

Kada je poruka koju primamo poruka ohrabrivanja, kada steknemo utisak da je u redu da iskažemo svoje viđenje sveta, situacija i svoje doživljaje, tada ćemo imati i manje potrebe za potiskivanjem sadržaja.

Stoga prvi i osnovni korak koji svi možemo učiniti da pomognemo sebi i drugima- jeste da razumemo važnost razgovora i da istražimo kako možemo smislenije, otvorenije i sa više podrške u istom učestvovati ali i da osvestimo kakve sagovornike želimo u svom okruženju.

U narednom delu biće izdvojeno nekoliko najčešćih kočnica razgovora, odnosno prepreka koje sprečavaju aktiviranje ovih lekovitih elemenata razgovora. Bitno je da razumemo da su ove greške izuzetno česte i da se možemo naći sa obe strane greške. Ovo je skroz normalno i ono što je važno jeste naša odluka da unapredimo sebe kao sagovornika.

  1. Upadanje u reč

Ovo je najosnovnija greška, za koju svi znamo a opet vrlo često je činimo. Kada nekoga prekidamo mi šaljemo poruku da je ono što oni govore od manjeg značaja i vrlo često će voditi ili „zatvaranju“ sagovornika ili pretvaranju razgovora u „borbu za reč“. Ponekad iz potrebe da se povežemo sa sagovornikom možemo slušati njihovu priču i „loviti“ šansu da se „povežemo“ tako što ćemo tražiti zajednički sadržalac u priči i onda prebaciti temu na sebe. Ali ova praksa remeti prirodni tok razgovora ako ne dopušta sagovorniku da završi svoju poentu.

  1. Umanjivanje problema

Sigurno ste nekada na iznesen problem dobili povratnu informaciju „kako to nije ništa“ i kako postoji i gore i teže i bolnije. Sigurno je većina tih priča realna, ali problemi nisu tu da bi se poredili, već da bi se razumeli, prihvatili i ako je moguće razrešili. Umanjivanje tuđih problema neće olakšati situaciju, već samo naneti dodatno boli, jer osoba koja se oseća loše želi da bude shvaćena i prihvaćena, a ove poruke deluju odbacujuće ma koliko dobre namere iza njih stajalo.

  1. Savetovanje

Logično, ako nam se neko požalio, on želi savet zar ne? Ne baš i ne uvek. Može nam delovati besciljno i pre svega, pogotovo ako razgovaramo sa nekime do koga nam je stalo, možemo se osetiti bespomoćno ako ne možemo da ponudimo rešenje problema. Međutim, vrlo često rešenje nije ono po šta sagovornik dolazi, već razumevanje i prihvatanje, a rešenje je nešto što nakon ovoga mnogo lakše dolazi. Ovo nije znak nezahvalnosti niti nerazumnog odbijanja rešenja, već znak ljudskosti. Ni tona dobre namere ne može progurati rešenje koje nije zatraženo. Ovo ne znači da savete ne treba nuditi, samo sa njima treba biti taktičan i pre saveta, treba ponuditi pažnju, strpljenje i prihvatanje.

Neophodno je da učimo i razvijamo se, a pre svega upuštamo u razmenu, jer ni sva tehnička dostignuća koja su nam dostupna ili će tek biti, ne mogu ostvariti kvalitetnu povezanost koja je isceljujuća i razvijajuća, umesto nas samih – za to nam je potrebna svesna namera i hrabrost.