Većinu nas su učili kako svađati se nije lepo, odrastali smo sa tom porukom duboko urezanom u uverenja koja nas vode kroz život. Međutim svađa ili nazovimo je rasprava, razmirica, jeste sastavni deo svakog odnosa. Raspravu ne možemo izbegavati, ali možemo razumeti koji to okidači raspravu čine besmislenom, jer pravilno vođena, rasprava može doprineti uspostavljanju stabilnijeg i još jačeg odnosa.

Prvo sagledajmo jednostavno prikazan mehanizam svađe. Mi ili druga strana, a najčešće obe strane imaju nešto što zameraju. Kada nekom nešto zameramo, to znači da smo se najverovatnije, zbog nekog postupka ili izostanak istog osetili povređeno na neki način. Iako je emocija vodilja u svađama – bes, ljutnja, vrlo je često da je ljutnja zapravo pokrivna emocija za dublju i skriveniju emociju – tugu. Često u svađi reagujemo na prvu loptu i reagujemo u skladu sa emocijom besa, ne shvatajući da se ispod zapravo krije tuga, isto tako, kada druga strana reaguje besno, mi ne vidimo da se ispod zapravo krije povređenost i tuga. Ovo se dešava jer nam je vrlo često, lakše da izrazimo bes i ljutnju, nego tugu, bes nas čini da se osećamo pod kakvom takvom kontrolom, dok tuga čini da se osećamo ranjivo. Samo osvešćivanje ovog mehanizma može dosta pomoći u sagledavanju komunikacije tokom neke naredne rasprave.

Vrlo često takođe, ne možemo razlikovati da to što smo se mi osetili povređenim zbog nečijeg postupka ili izostanka postupka, ne znači da je ta osoba imala tu nameru. Tako da češće nego što bismo to sebi želeli da priznamo učitavamo nameru da nas povrede tuđe reakcije, ovo radimo kako bismo sebi objasnili situaciju, kako bismo situaciji dali smisao. Međutim razumevanje da izostanak namere ne mora da znači i izostanak bola, može nam pomoći da razumemo neophodnost jasne i konkretne komunikacije, pogotovo u pogledu komuniciranja naših granica i potreba.

Kao što je rečeno na početku, ne samo da nas nisu učili kako da se konstruktivno raspravljamo, već su nam govorili da je to nešto na šta gotovo da nemamo pravo. Ovi preduslovi dovode do toga da pri svađi nekada možemo mi ili druga strana da preuveličavamo događaje, previše burno i besno reagujemo, kako bismo naprosto odbranili svoje pravo da uđemo u raspravu. Pri ovakvom uslovljavanju ne postoji srednja zemlja, ili trpimo ili bes eskalira. Upravo zato bitno je osvestiti kako se raspravljamo, kako komuniciramo svoje potrebe i granice, koja uverenja diktiraju naše kretanje kroz ove procese. Naravno vrlo je korisno savladati principe asertivne komunikacije, što se može postići kroz razne adekvatne treninge, ili uz celishodniji rad kroz psihoterapiju, gde bi se celokupnom analizom izdvojili ključni elementi čijim unapređenjem osiguravamo kvalitetniju komunikaciju koja direktno utiče i na poslovne, privatne i porodične sfere. Asertivna komunikacija je ključ konstruktivnog izražavanja sebe, u narednim tekstovima moćićete da saznate nešto više o praktičnim savetima za primenu ovog principa.