Oproštaj se vrlo često tretira kao uzvišeni čin, kao da je to sposobnost, vrlina ka kojoj treba težiti. Iako u tome ima istine, takva paradigma zapravo samo stvara pritisak na sam proces praštanja. Pre svega oproštaj nije nešto što se može siliti, koliko god mi bili svesni činioca situacije, pa čak i iskrenog kajanja druge strane, iskreni oproštaj je nešto što dolazi spontano, istovremeno i kao produkt zaceljivanja povrede, ali i kao podsrtekivač daljeg oporavka.

Sa druge strane oproštaja nalazi se i izvinjenje, grubo govoreći izvinjenja možemo podeliti na ona iskrena i ona “reda radi”, pružiti drugome pravo izvinjenje umetnost je svoje vrste. Vrlo često, nesvesno, motiv za izvinjenje nam je zapravo olakšanje od osećaja krivice, tako postavljeno izvinjenje, bio to svestan motiv ili ne, dodatno otežava pravi oproštaj i što je još bitnije – oporavak.

Kada se “ogrešimo” o nekoga, učinimo, kažemo, ponesemo se na neki način koji nanese povredu, osim samog tog akta, zajednička nit koja nanosi povredu je to da nismo uzeli drugu osobu u obzir. Izvinjenje koje je motivisano oslobođenjem od osećaja krivice i pre svega podrazumevanjem oproštaja zbog toga što je do izvinjenja došlo, samo pravi dodatnu povredu. Pravo izvinjenje podrazumevaće prihvatanje odgovornost za nanetu povredu, ali i razumevanje da je opraštanje proces.

Ako razumemo da povredu u najvećoj meri čini – ne uzimanje druge osobe u obzir, rešenje koje se nazire i koje može doprineti oporavku je upravo suprotnost tome. Ovo ne znači da ćemo činiti ono što mi mislimo da je najbolje za drugu osobu, već da ćemo uložiti trud da razumemo drugu osobu. Ogromna je razlika kada postupamo u skladu sa onime što mi mislimo da osobi treba i kada postupamo na osnovu onoga što osobi zaista treba.

Ulaganjem truda u bolju, direktniju, protočniju komunikaciju mi dolazimo do dubljeg razumevanja našeg sagovornika, a postupanjem iz tog razumevanja mi šaljemo poruku da je osoba zaista “sagledana”, “uzeta u obzir”, na ovaj način mi praktično pokazujemo da razumemo svoje greške i da smo spremni i voljni da se razvijamo i napredujemo dalje, kako zarad samih sebe, tako i zarad odnosa koji vrednujemo,a pre svega, na taj način direktno potpomažemo zacelivanje povreda i doživljaj realnog oproštaja.

Ovi procesi svojstveni su svima, svi kroz njih prolazimo, sa jedne ili sa druge strane. Bitno je da znamo da uvek možemo dodatno da unapredimo svoje sposobnosti koje nas lakše vode kroz ove procese. Pre svega boljim razumevanjem sebe i drugih, zbog ovoga rad na sebi, samostalan ili zajedno sa terapeutom nezamenjiv je činilac našeg razvoja.